Priznajem i ja sam bio među onima koji se svake godine premišljaju između grčkih plaža, hrvatskog primorja i prelepe Crne Gore. A onda, sasvim slučajno (čitaj: iz finansijskih razloga), završim u zemlji koju nisam ni planirao da posetim, a kamoli da idem na more – Albanija!
Dok su moji prijatelji uploadovali atraktivne storyje iz Istre i sa Lefkade, ja sam se našao u Sarandi, gledajući more koje ne razlikuješ od grčkog, sunce koje prži kao u Rovinju, i pio kafu koja košta manje nego voda u kafiću ispred moje zgrade. A sve to – bez gužve, bez bahatih konobara, bez onih turista koji viču „brate, gde su lignje!“
Kako sam uopšte završio u Albaniji? Prijatelj me zove i kaže: „Ej, čuo sam da je albanska rivijera super, a i da nije skupo – aj da probamo.“ Iskreno, to mi je zvučalo kao prilično loša ideja, a u srcu avanturiste – delovalo je kao nešto novo i uzbudljivo. Ipak krenuli smo prvo na jedan dan kolima do Ulcinja u Crnoj Gori, a zatim u avanturu – prošli granični prelaz kod Skadra i spustili se prema moru. I onda – šok: Drač, Valona, pa konačno: Saranda. Put do Sarande je avantura za sebe. Krivine, planine, kozje staze (i bukvalno koze na putu). Ali onda, predveče, spuštanje u zaliv koji podseća na Mikonos (ali bez 15 eura za espresso). Grad se kupa u zlatnoj svetlosti, more miriše na jug, a cene? Pa, da vam kažem – pivo 1.5 evra, večera oko 6, soba s pogledom na more – 25 evra po osobi. Tačno je da nismo baš u sred sezone, ali definitivno raj za nas putnike sa malim budžetom, a plaže kao sa razglednice. Ali tu tek počinje čarolija… Ksamil, malo primorsko mesto, nekoliko kilometara južno, deluje kao da je fotošopiran: pesak beo kao brašno, voda tirkizna i prozirna, ostrvca do kojih možeš doplivati i ono najlepše – nema borbe za ležaljke. Nema 200 ljudi oko tebe. Nema dušeka od kojih ne vidiš more. Imaš osećaj da si otkrio nešto tajno.
Albanija je zemlja kontrasta – negde voziš pored bunkera iz doba Envera Hodže, a odmah zatim večeraš sveže morske plodove uz zvuke italijanske muzike. Ljudi su neverovatno ljubazni. Ne zato što moraju – nego jer žele da pokažu da su dobri domaćini… I jesu.
Hrana? Mediteranska, ali sa lokalnim šmekom. Odlepio sam kad sam probao njihov specijalitet „tave kosi“ – tradicionalno albansko jelo, koje se priprema sa jagnjetinom i pirinčem sa mešavinom jogurta i jaja, sve to zapečeno u tepsiji. Ponekad se naziva i “Elbasan tava”, po gradu Elbasanu u Albaniji, odakle potiče ovaj specijalitet. I da, njihova domaća rakija koju serviraju sa osmehom i bez pitanja: „hoćeš li?“
Ako tražiš egzotiku na Balkanu, jeftin provod, avanturu bez putovanja avionom, i more kao iz reklame, Albanija je destinacija za preporuku, neki kažu – “Letnji hit koji još nije pokvaren!” Grčka, Crna Gora i Hrvatska? Da, super su, svi već znaju da su super i da su popularne destinacije, ali činjenica je da nas baš iz tog razloga na pojedinim mestima gledaju kao “novčanik”, a ne kao čoveka. Ne preporučujem ništa i ne znam da li se i drugi slažu, ali mi smo stekli utisak da nas Albanija nekako (još uvek) gleda kao dragog gosta, ne kao još jednog turistu.
Ako planiraš put evo i par saveta: Nikako ne idi bez GPS-a sa ažuriranim mapama, uvek napuni rezervoar, i ostavi malo mesta u srcu za zemlju koja će te iznenaditi više nego što si mislio.