Autor: Nikolina Bucić
Put je započeo u Nišu, na aerodromu, odakle sam krenula ka Diseldorfu, tačnije na aerodrom Weeze. Pronašla sam povoljne povratne karte i odlučila da nekoliko dana provedem sa drugarom kojeg sam upoznala preko igrica. Rekao mi je da je isplanirao savršeno putovanje kroz severozapadni deo Nemačke, ali mi nije otkrivao detalje. Nisam znala gde ćemo ići niti šta me čeka, prepustila sam se i krenula bez očekivanja.
Let je trajao oko dva i po sata. Po dolasku, dočekao me je Robert sa još jednim drugarom i odmah smo se uputili ka njegovom rodnom gradu, Gladbeck. Tamo sam upoznala njegove roditelje, koji su nas dočekali otvorenog srca i uz toplu večeru. Od prvog trenutka osećala sam se kao kod kuće. Nakon večere mi je pokazao sobu u kojoj ću spavati i savetovao da se dobro odmorim, jer nas sutradan čeka rani polazak.
Jutro je počelo sa obilnim doručkom, a njegov otac nam je pripremio auto za put. Već tada sam primetila da je automobil pomalo neobičan. Nove felne i gume odavale su utisak kao da idemo na trkačku stazu (što se kasnije ispostavilo kao savršen nagoveštaj). Kada smo krenuli, videla sam da je Robert na navigaciji uneo Koblenz. Nisam znala ništa o tom gradu, pa sam tokom vožnje krenula da istražujem.
Koblenz je grad smešten na ušću Rajne i Mozela, bogat istorijom i posebnim šarmom. Najlepši pogled na samo ušće pruža se sa Tvrđave Ehrenbreitstein, koju smo i obišli. Ogromna, moćna i impresivna tvrđava priča priče o pruskoj vojsci, ratovima i životu uz reke. Nakon obilaska tvrdjave, žičarom smo prešli preko Rajne pravo u centar grada. Posetili smo Baziliku Svetog Kastora, gde me je bašta ostavila snažniji utisak od same unutrašnjosti. Primetila sam da nemački crkveni stil više naglašava skulpture i statue, dok su freske ređe nego kod nas. Prošetali smo i do spomenika caru Vilhelmu I, a zatim nastavili put ka sledećoj destinaciji.
Vožnja zapadnim putevima Nemačke bila je pravo uživanje. Priroda je izgledala gotovo nestvarno dok smo prolazili pored prirodnog geo-parka Vulkaneifel, oblasti poznate po vulkanskim kraterima i netaknutoj prirodi. Robert mi je objašnjavao kako su ti krateri nastali eksplozivnim susretom magme i podzemne vode. Nažalost, nismo se zadržavali, jer smo žurili ka gradu Trier, gde smo imali smeštaj.
Trier je najstariji grad u Nemačkoj i svaki njegov deo odiše istorijom. Bili smo smešteni na uzvišenju sa kojeg se pružao predivan pogled na ceo grad. Šetnju smo započeli kod Porta Nigre, monumentalnih rimskih vrata koja kao da i dalje čuvaju grad. Kameni blokovi, potamneli od vekova, pričaju priče o Rimljanima, carevima i trgovcima. Lutajući starim gradom, među uskim ulicama i trgovima, totalno smo izgubili pojam o vremenu. Spoj rimskih bazilika, katedrale Svetog Petra i modernih kafića stvorio je atmosferu u kojoj prošlost i sadašnjost savršeno koegzistiraju. U Trieru smo proveli dva dana, toliko očarani da smo drugi dan samo uživali i pokušali da se stopimo sa svakodnevnim životom grada.
Blizina granice nas je odvela i do Luksemburga. Nisam ni planirala da napustim Nemačku, ali sam bez razmišljanja pristala. Grad me je osvojio već na prvi pogled mali, a opet bogat prirodom i istorijom. Izgrađen na stenama i iznad dolina, pruža prizore koji deluju kao sa razglednice. Stari grad sa zidinama i tvrđavama lebdi iznad doline reke Alzette. Posebno me je oduševio nacionalni muzej ogroman, moderan i potpuno besplatan, sa postavkom koja ostavlja bez daha. Iako je Luksemburg finansijski centar, atmosfera je neverovatno mirna i tiha.
Sećate se automobila sa početka priče? E pa to je bilo Robertovo poslednje iznenađenje. Nakon Luksemburga ostalo nam je još malo dnevne svetlosti i zaputili smo se ka Nürburgring trkačkoj stazi. Ostala sam bez teksta. Miris benzina i guma osetio se još dok smo prilazili stazi. A automobil? Ljubičasti Renault Twingo iz 1999. godine potpuno fabrički samo sa novim “opasnim” felnama. Prvi krug je vozio Robert, i trudila sam se da zapamtim svaki deo staze posto će drugi krug biti moj. Dok smo sedeli na parkingu i čekali da se auto ohladi nakon prvog kruga, ljudi su prilazili i komentarisali kako je to najinteresantniji auto na parkingu. Imala sam tremu i mali strah, ali čim smo izašli na stazu, adrenalin je preuzeo sve. Osećaj kada pored tebe prozuji Nissan GT-R ili Porsche GT3 RS je neopisiv. Ovo je, bez dileme, bio moj omiljeni dan putovanja.
Nakon odvoženog kruga i bezbroj fotografija, vratili smo se u Gladbeck. Let me je čekao sledećeg jutra, ali od silnih utisaka i adrenalina nisam mogla lako da zaspim. Robert me je potom odvezao do aerodroma, gde smo se oprostili uz dogovor da sledeće putovanje bude obilazak i upoznavanje Srbije.
Ovo putovanje me je naučilo da su najbolja iskustva često ona koja nisu do kraja isplanirana. Prepustila sam se putu, ljudima i trenutku i zauzvrat dobila uspomene koje ću zauvek nositi sa sobom. Od istorijskih gradova, netaknute prirode i spontanog prelaska granica, do adrenalina na jednoj od najpoznatijih staza na svetu, shvatila sam da prava vrednost putovanja nije samo u destinacijama, već u osećajima koje one probude u nama. Ovo nije bio samo izlet kroz Nemačku i Luksemburg, bio je to podsetnik da je ponekad dovoljno reći „idemo“ i dozvoliti životu da te iznenadi.
Autor: Nikolina Bucić
A ko je Nikolina? Saznaćete uskoro…